Želim piškiti u „invalidskom” WC-u

  • 152
    Shares

Eto, sanjam da mi prvo pitanje koje postavim kada negdje dođem ne bude: „Kakav Vam je toalet?“ Dođe konobar i kaže: „Izvolite!”, a meni od njegovog odgovora na pitanje: „Kakav Vam je toalet?“, zavisi da li ću popiti čaj ili kafu, pivo ili neko kratko piće, sok ili opet tu kratku kafu koju ne volim, ali bar moja bešika neće upaliti svoje alarme tako brzo. U našem gradu postoji svega nekoliko pristupačnih WC-ova za osobe sa invaliditetom. Obično se nalaze u tržnim centrima, ali doći do njih ponekad je nemoguća misija. Uvijek se radi o ne baš usputnim stanicama, pa moraš par kilometara da se voziš. Dođeš pred odredište, parking ti je zauzeo neko kome to mjesto ne treba i onda moraš da kružiš i moliš Boga da se njegovih ”Sad ću ja za pet minuta“ ne oduži, da nađeš neko zadnje mjesto u redu da neko ne bi parkirao do tebe ili ako ti je baš frka da ideš na WC, onda parkiraš na prvo slobodno mjesto pa ćeš razmišljati kada se olakšaš. Uletiš unutra, ugledaš onaj svoj mali plavi znak, posegneš da otvoriš vrata... E, sad tu ima više verzija:

  1. Zaključano. Tražiš spremačicu, pitaš ljude u radnjama po tržnom centru i ugledaš je na hodniku. Dođe teta, ti sav srećan, ali ne dugo jer te ona obavijesti da je taj WC pretvoren u ostavu. Nemaš vremena za raspravu, na kraju nije žena kriva, a još manje imaš vremena da ti ona sklanja to sve kako bi došao do šolje, koje možda i nema više tu.
  2. Vrata otključana, super. Uđeš unutra i vidiš da nema ključa i još se otvaraju vani pa nemaš mogućnost da nasloniš kolica ili bilo šta drugo na vrata da ih drže, dok obaviš to što trebaš. Shvatiš da je previše da te neko gleda na šolji na pola obučenog. Da ti ne bude malo, imaš prozor u svojoj visini koji naravno nema zavjesu, pa čik upali svjetlo ako si došao kad je mrak.
  3. Ponovo zaključano. Kreneš da tražiš spremačicu, ona kaže da nije zaključan stalno, neko ima unutra. Raduje te to što znaš da ima ključ, provjereno znaš da nema prozora. Izlazi djevojka na štiklama, sa akreditacijom firme oko vrata, jedva promrmlja “Izvini!” bez onog „IzviniTE!“. Valjda smo negdje ovce čuvale zajedno, o tome ću kasnije misliti, možda se sjetim i livade. Uđem unutra, opije me smrad i utuče prizor, valjda zbog nerealno dugih noktiju nije mogla pustiti vodu.

Izlazim i razmišljam, zašto praviš taj WC, ako ćeš ga pretvoriti u ostavu? Baš me interesuje šta držiš u prostoriji naslovljenoj kao ostava? Bitno je da si ispunio sve uslove i napravio taj „INVALIDSKI“ WC, a nema veze što on nije funkcionalan. Sa druge strane, misliš da mi nemamo dostojanstvo i stid? Možete slobodno gledati našu golu guzicu... Ok je to! Pa, mi smo INVALIDI, ne može nam smetati. I na kraju, super je, cool je piškiti u našem WC-u jer je on kao Damirov (iz reklame, želim kakiti kod Damira) čist i mirišljav. I dok vi možete čučati na šolji, mi moramo sjesti. Bakterije su neizostavne i uglavnom ih mi ili vi ponesemo kući. Vjerujem da je zadovoljstvo obostrano.

 I tako, kad sve to obiđeš, izađeš napolje, shvatiš da ti WC više nije potreban i da te neko zagradio na parkingu. Zaustaviš čovjeka na ulici pitaš ga ima li vozačku, on te gleda sa velikim upitnikom iznad glave. Objasniš mu zašto ga to pitaš i zamoliš da ti isparkira auto kako bi mogao ući u njega, čvrsto vjerujući da nisi toliki baksuz da si naletio na lošeg čovjeka koji može samo da ti mahne iz tvog auta i ode, a ti ostani na ulici onako upišan i popišan.

autor fotografija : Borislav Zdrinja