Pređenih 6000 km, 5 država, 6 gradova, 5 hotela, 26 ljudi, peti u Evropi

Treći dio

Ovdje ništa nisam ukrala, rekoh vam da nisam kradljivica.  Stajemo na razna odmarališta tokom ovog našeg putovanja, neka su obična a neka baš neobična. Kod Madrida baš uživamo. Puno je nekih, kako ja volim reći džidža-bidža 🙂 . U tim džidžabidžarnicama kupujem neke sitnice za drage ljude, volim ja to tako. Uvijek kupim i za nekog koga tek upoznajem, eto ja to opet tako.

Lloret de Mar 😉

Kakva je to plaža ljudi moji. Opet kažem, sreća je da smo u periodu kada nema turista i nije sezona u jeku. Posmatram more, Mjesec koji se presijava u njemu i da me Snježa nije povukla da idemo u hotel ja bih tu osvanula. Obećava mi da ćemo doći ujutro. U hotelu pijemo najbolju sangriju koju sam ikada probala i pravimo male nestašluke. Kao da smo na ekskurziji i to je nabolji opis ovog putovanja. Večeramo paellu, španski rižoto, prepuštam se ukusu koji je tako bogat. Kako nisam ljubitelj morskih plodova neke od njih odstranjujem sa tanjira, što je mnogo- mnogo je. Budim se u dogovoreno vrijeme, sat kaže da je sve kako smo dogovorile, ali je napolju još uvijek mrak. Ništa od plaže, nastavimo još kratko spavati. Doručak, pakovanje, autobus i pravac Đenova.

Na lokalnom jeziku (ligurskom) to znači „žena“ i baš mi se dopada. Stižemo kasno uveče. Jedanaest sati, poslije ne znam ni sama koliko dana puta,  ushićene tražimo ko još želi sa nama u obilazak. Bacamo stvari po sobi, jurimo do recepcije, pozivamo taxi i idemo u obilazak grada. U gradu nas čeka Snježina prijateljica (koja inače živi u Rimu), tako da smo imale vodiča. Pjaca Ferari, iako je mrak, a rasvjeta nedovoljno osvjetljava, ljepota se ne može sakriti. Katedrala svetog Lorenca, Gradski muzej, svetionik, Duždeva palata, Kolumbova kuća, Staklena kugla, samo su neke od znamenitosti koje obilazimo i koje uočavam. Ipak je noć.

Naravno i tu jedemo pizzu.

Prolazimo uskim ulicama, koje su veoma nezgodne za kolica i sve vrijeme moramo voziti na dva zadnja točka. Željna sve da vidim, osjetim duh grada, upamtim miris, lica nekih ljudi, fotografišem, tako zanesena zaboravim da sam podiguta na ta dva točka i izvrnem se. Mračna i uska ulica, pusta (ako ne računamo momka koji sjedi na nekom zidiću potpuno isključen), ja ležim na leđima i smijem se. Moja grupica je već zamakla za drugu ulicu. I dok se tako smijem i koprcam da ustanem, spazili su da me nema (mada ja uvijek zaostajem da još nešto pogledam) vraćaju se po mene i svi se naravno smijemo, meni, kome drugom 😉 .

Potpuno mi je nezamislivo doći u Italiju i ne jesti sladoled, na svu sreću nabasamo na neki lokal koji radi u to doba. Umorni, puni utisaka koji se sliježu samo da bi novim napravili mjesta, vraćamo se u hotel. Ulazimo moja cimerka i ja u sobu, samo bih se bacila na krevet ali nije red da smrdim. Odvlačim se do kupatila, tuširam i konačno, bacam se na krevet.

Opet, jutro, doručak, autobus. Ovoga puta, pravac kuća.

Tiho je u autobusu. Valjda svi sumiramo ove protekle dane. Sport je nevjerovatna stvar. Dan kada sam ušla u salu Osnovne škole Borisav Stanković 2007 godine, pogledala utakmicu koju je igrao Vrbas, donijela sam jednu od najpametnijih odluka u svom životu. Želim ovim da se bavim, pomislila sam tada. Toliko utakmica, adrenalina, putovanja, novih ljudi, novih prijatelja, iskustava, smijeha, suza, zagrljaja, umora i odmora… Dobrog zdravlja, kvalitetnijeg života, prilika, odricanja, nagrada, poštovanja, dobrog vaspitanja, discipline, jednom riječju škole u ovih dvanaest godina. Potpuno drugačija perspektiva svega što život daje ili uzima. I to uzimanje postaje davanje. Ja sam iz nekog razloga blagoslovljena. U mom timu postoje ljudi koji su druge nacionalnosti, starosne dobi, to je muški tim na kraju krajeva… a ja ne znam za razliku po nacionalnoj osnovi, rodnoj i polnoj, manjinskoj ili bilo kojoj dugoj. Naš drug Ante je u jednom intervjuu koji sam imala čast uraditi sa njim rekao „Na parketu smo svi isti“ i mislim da je to sasvim dovoljno da opiše sve ono što ja pokušavam objasniti.

U ušima su mi slušalice, vrtim „Kosmos“ od Sopota, razmišljam…

Svi sa prednjeg dijela sjedišta prelaze do nas. Ne znam šta se dešava. Skidam slušalice i ispravljam se da pogledam. Slavko priča svoje doživljaje i svi vrište od smijeha. On kada krene pričati, znamo da to traje satima, zanimljivo je, smiješno i ubrzava vrijeme.

Stižemo u našu Banja Luku, živi, zdravi, čitavi ;). Pozdravljamo se, zaželimo onima koji ne žive tu srećan put dalje.

Moj brat me čeka i postajem luđački nestrpljiva da ga zagrlim. Iako se radi o samo jednoj sedmici odsustva, shvatam da mi je najviše on nedostajao. Vozimo se kući, ja ne prestajem da pričam, kao ni moj brat. Nije ni on spavao jer se slavio 1. Maj. Smijem se koliko smo mi „lud“ narod. Dok svi štrajkuju na dan rada, mi mislimo šta bi se dobro moglo pojesti i popiti. Da li su nam to preci ili bake i djedovi ostavili u amanet, pričajući kako su gladovali, ne znam. Samo znam da je ta naša toplota i „ludost“  jedinstvena i da uvijek nedostaje.

Kući me dočekuju mama, tata, Leo i Simo (pas i mačak). Pravimo mutnu, porodičnu fotografiju ispred ulaza u kuću.

Kraj…

E, nije…

Nastavice se jer nam slijedi novo takmičenje. Banja Luka je ponovo domaćin preliminarnog dijela Evro lige 2. Pa ko zna, možda napravimo još jednu turu 😉