Volim da se šalim na svoj račun i ne volim kada to neko nazove crnim humorom. Biti u kolicima nije nikakvno crnilo. Živa sam, zdrava sam, samo ne hodam. Humor je odlično sredstvo za razbijanje nelagodnosti, premošćavanje predrasuda i stvaranje neposrednije i bolje komunikacije kada se radi o grupama ljudi koji su na nekim način marginalizovani. Kada drugi prihvate šale na moj račun u tolikoj mjeri da se i oni ne samo smiju (jer je nekom neprijatno i to) već ih i zbijaju, onda znam da smo srušili sve nelagodnosti.
A koliko moji prijatelji, poznanici pa i oni najbliži – porodica, znaju biti humoristični, čitajte ☺
Ti sine ne ustaj. Neću, nisam noge našla na putu.
U kući se često šalimo na moj račun. Za Božić ,dok se čita molitva i svi ustanu, moj tata kaže: “Ti sine ne moraš ustajati.” Poslije toga se nikako ne možemo uozbiljiti dok ti vjerski obredi traju. Često imam običaj reći da nisam noge na putu našla kada ukućani pretjeraju sa onim “dodaj mi molim te dok si na nogama”, pa se moj brat nedavno nadovezao na to: “Pa kao da jesi, ne služe ti, niko ne ostavlja na putu nešto ispravno.” A kada sam mu jednom rekla da stojim iza svojih riječi rekao je: „Ejs stojiš?!“ Na ovakve izjave volim prokomentarisati da je urnebesan, svaka mu je pobjednička.
Daj šuške, ne prosim sirotinju
Radnja se odigrava ispred marketa u koji sam otišla sa mamom u kupovinu. Dok je ona “bauljala” po policama, što meni vrlo brzo dosadi, pokupila sam stvari i izašla napolje. Na sebi sam imala ljetnu haljinu na tufnice, štikle i bila sam našminkana. U ruci sam držala novčanik i telefon. Govorim to jer mislim da je takav izgled pristojan i ne bi se mogao protumačiti u skladu sa situacijom koja je uslijedila. Prilazi mi čovjek i pruža sitno dvije marke, očigledno misleći da prosim. Izbezumim se i oštro mu kažem: “Pa da li Vam ja stvarno ličim na prosjaka?! Hoćete ja vama da dam novac?!“. Tek tada me je pogledao i zbunio se, nakon čega odlazi pomalo i uplašen, vjerovatno i preneražen činjenicom da ja govorim. Zamisli to, ona govori! U isto vrijeme izlazi moja gospođa majka koja od mene traži novac jer joj je nedostajalo da plati. Smijem se i kažem joj da ću joj kod kuće sve ispričati. Nedugo zatim, svi u kući pijemo poslijepodnevnu kafu i ja im prepričavam dešavanja ispred marketa. Kaže moj tata: „A da je bila šuškava novčanica uzela bi.“, nadovezuje se brat, „nisi valjda odbila.“ Inspiracija svima radi i mama govori :„E tako se kuća ne kući“.
Sjetih se poslije i prijatelja koji je poslije ranjavanja bio u bolnici i nebrojeno puta se našao u situaciji da mu daju kovanice misleći da prosi. Jedne prilike je, jer mu je dosadilo da objašnjava da ne prosi, rekao da mu je to malo. Čovjek mu je tada umjsto kovanice dao novčanicu, a on je naravno potrošio počastivši društvo. Udri brigu na veselje!
Stopirala bih ja, ali su proširenja uska
Moja kuma je u posljednje vrijeme takođe krenula ozbiljno da se šali. Pošto joj je i muž u kolicima baš joj ide dobro. Valjda ima priliku da vježba svaki dan. Govori mu kada ju naljuti da će mu ručak podići na najviši element u kuhinji. Toliko se jednom zanijela da je rekla „mi civilni invalidi“ da nije ni shvatila da i sebe ubraja tu iako nema invaliditet. Ovaj izraz „invalidi“ nije opšte – prihvaćen, samo interno, jer nam je predugo „osobe sa invaliditetom“. Postoji jedan blog (Srđanov) koji nas dvije sa slašću čitamo. Ponekad se desi da to radimo u isto vrijeme a fizički smo razdvojene. Prokomentarisala sam jedne prilike kako bih se poslije čitanja nekog Srđanovog iskustva (https://www.easttothesun.com/ ) i sama zaputila u neku avanturu auto – stopom. Pitala me je kako ću to da izvedem. Zamislim se, žena u kolicima stopira (em žena, em u kolicima, em na Balkanu), vozači prolaze, misle se gdje da stave mene, gdje moja kolica… ma gdje će neko stati ženi u kolicima, malo je bezveze i kažem da bih ko zna koliko čekala. Sve i kad bi neko želio, sigurno misli da me on mora ubaciti u auto i da mi za kolica treba šleper da ih poveze. Nije tako, ali ljudi ne znaju, jbg. Na to moje glasno razmišljanje kuma kaže: “Ma ne to, stao bi tebi neko. Ali gdje ćeš ti stati na cesti, proširenja nisu dovoljna ni za nas što stojimo?!” To mi nije palo na pamet, priznajem. Pravda za stopere u kolicima.
‘ajde što si u kolicima, ali što bar nisi mutava?
Na poslu je takođe ludnica, kao i u drugim segmentima mog života. Jedna koleginica kaže da misli da su šale na moj račun sistem samoodbrane. Ponekad se i osjećam napadnutom, ali šale su mi uglavnom samo šale i dobra zabava. Pričali smo jednom o novim poslovima, zanimanjima, promjeni radnog mjesta i zaključili da ću ja biti neki veliki gazda, bar vlasnik nekog ostrva, pa će ona raditi kod mene. I dok raspravljamo šta bi radila ona kaže: „Eh, da si bar malo mutava pa da ti guram kolica.“ Ime joj ne smijem objaviti, kaže pomisliće ljudi da nije normalna. A valjda jeste, tako tvrdi. Jedan dan kaže kako se “natabanala” mnogo, da je noge bole i kako bi bilo super da joj posudim kolica. Kažem ja kako ću joj nabaviti neka stara, da bi mi prije nekoliko dana, kada sam rekla da sam predala papire i zahtjev za nova kolica, kao iz topa rekla: “Znam šta ćeš sa starim, sjeti se šta si mi obećala.“
Nova bolnica, nova (luda) nafaka
Čin I
Zima je, neki virusi su zavladali, jedan nije obišao ni mene. Nekako se odvezem do Hitne pomoći, ulazim unutra , javljam se na šalter: „Uđite u ambulantu broj 1, doktorica će brzo doći.“, zahvalim se i poslušam upute. „Dobar dan, u čemu je problem?“, pita me doktorica? „Uho, grlo, nos, pluća, sve.“, pokušavam objasniti. „Mico ne sjedi se zbog toga u kolicima.“ Iznad glave mi se pojavljuje upitnik, uopšte ju ne razumijem i pitam kako to misli. „Niste morali sjesti u kolica jer vas boli grlo.“, odgovara. Zbunjeno joj objasnim da ne mogu hodati. Ona uporno govori da zbog upale grla ne mogu uzeti njihova kolica i vozati se jer nekom zaista mogu zatrebati. I tako nekako se uspijemo objasniti da sam ja paraplegičar i da zbog toga sjedim u kolicima a dolazim na pregled zbog grla.
Čin II
Rehabilitacioni centar ili banja, kako vam je lakše. Završila sam sa terapijom i krenula kući. Trči neko za mnom i viče: „Ne možete napolje kolicima.“ Gledam oko sebe, nema ništa čudno, ne gori, nije napadalo dva metra snijega, ljeto je, pa šta je, pitam se. Približava se medicinska sestra i galamom govori da vratim kolica u banju. Govorim da su moja, lična i ni blizu slična bolničkim i jedva se izvučem sa svojim kolicima. Umalo da odem pješke.
Čin III
Dijagnostički centar, dolazim kao bolnički pacijent da uradim magnetnu rezonancu. Ulazim u prostoriju, pratim sve upute, skidam sve što treba sa sebe. Tehničarka mi kaže: „Ne možete sa kolicima unutra“. „U redu, šta ćemo onda, nosite me ili?“, pitam? „Pa možete li makar malo hodat.i“, opet pita. „Ne mogu, ja sam paraplegičar (računam da znaju šta to znači).“, odgovoram. „Pa makar par koraka.“, opet će ona. „Ne mogu ni malim prstom da mrdam, ne mogu ni milimetra.“, izgovaram i mislim o apsurdu koji se dešava. „Dobro, ali kad biste samo malo, mi ćemo vam pomoći.“, i dalje ona nastavlja. Ma ne ustajem ni svom ćaći, neću ni tebi, mislim se. ☺ Na kraju sam predložila da izvezu taj krevet na kojem ću svakako ležati u toku snimanja, a i na točkiće je.
Nastaviće se… Apsurdima nikad kraja.