„Biljo, ako daš koš dobićeš čokoladu“ čulo se sa tribina. Dok sam se vraćala u odbranu pogledala sam u pravcu sa kojeg se čuo glas i spazila deda Janka. Tada sam ga vidjela drugi put u životu.
Bila je nedjelja. To jutro sam se baš uspavala. Na ekranu od telefona pisao je nepoznat broj, poziv iz Srbije. Javim se. Predstavio se i rekao da je povod njegovog poziva emisija o meni koju je gledao na nekom od njihovih programa. Kaže, našao bi me i da sam na kraju svijeta. Čuli smo se još nekoliko puta, a onda je rekao da će doći u BanjaLuku da me upozna.
„Sine, deda je stigao“ nazvao me sa autobuske stanice. Ja sam bila na poslu pa sam zamolila tatu da ode po njega. Niko od nas ga nije poznavao. On nije otac ni mojoj majci ni mom ocu. Nije sin moje prabake, nije nam u krvnom srodstvu. Kada sam stigla kući, deda je već bio kod nas. Žurila sam da ga vidim. Kada sam pogledala dedine lijepe i nasmijane oči, zaplakala sam od radosti. Zagrlili smo se kao da se godinama poznajemo. Deda je tada imao 70 godina, sam je došao iz Beograda, donio vreću poklona i rasporedio ih po mom krevetu u sobi. Isti dan se vratio kući, ali je obećao da će ponovo doći. Moj deda Janko je slikar. Predivno pjeva. A ja sam po nekoj neznanoj liniji sve to naslijedila od njega. Nisam tako dobra kao deda, ali možda jednog dana budem.
Drugi put deda je došao na moju utakmicu. Aplaudirao je sa tribina sav ozaren i srećan i navijao, jako. Dala sam koš-za dedu, dobila sam veliku milka čokoladu, kako je i obećao. Ostao je kod nas dva dana. Mnogi ljudi sa kojima se godinam družim i poznajem nikada nisu došli na moju utakmicu. A deda je došao. Deda ustvari nije ni otišao sa terena. Juče mi je stigao paket od njega. Bilo je u njemu neizostavnih slatkiša, kozmetike, majki kafa, bratu parfem, tati potkošulje i poruka „Deda vas voli“.
Toliko sam bila emotivno ispunjena. Kako sam samo željela da je deda tu, da mu pokažem kako sam napredovala u košarci, da mu pročitam sve nove naslove knjiga koje sam kupila. Da vidi da imam svega jer me stalno pita šta mi treba. Voljela bih da je on bio tu usmjesto paketa da mogu da ga odvedem kod deda Rize, da vidi kako i ovdje imam dedu koji me voli kao da sam mu prava unuka. Da mu ispričam kako mi je deda Rizo pomagao dok sam studirala. Kako me je baka Naima dočekivala sa pitom prije predavanja a deda Rizo pričao o ljubavi koja je kod njih dvoje djelovala kao bajka. Da im se obojici zahvalim što su mi pokazali kako je to kad imaš dedu koji je srećan jer postojiš. Da im kažem da sam sve njihove lekcije marljivo zapisala i da učim uz vjeru da ću bar u njihovim godinama biti toliko skromna, smijerna, obzirna, osjećajna, iskrena, empatična, darežljiva, srećna i kad mi život oduzme skoro sve, a ostavi sebe.
P.S. Tekst sam pronašla na laptopu u nekom dokumentu. Pisan je prije dvije godine. U međuvremenu se izdešavalo mnogo neugodnih životnih situacija, ali dede su i dalje tu. Održavamo kontak, upitamo se za zdravlje, ohrabrujemo da će sve što je neugodno proći. Oni se smiju, uprkos svim gubicima i izazovima koje život donosi, pokazuju i meni kako da se smijem i kad mi duša plače. I zaista, krvno srodstvo nije presudno da bi vam neko bio blizak kao „najrođeniji“ J.