A od sponzora, akumulator! Makedonija, Kratovo

  • 155
    Shares

Bilo je malo vjerovatno da ću od zavijanja ispod tuša doći do bilo kakve nagrade iz oblasti muzike. Nisam sebe nikada zamišljala u ulozi pjevačice. Ni u školi nisam pokazala neki ozbiljan talenat. Sjećam se samo nastupa sa Vrapčićima kada smo imali školske priredbe i nastavnice muzičkog obrazovanja koja je svaki put insistirala na tome da pjevam sa njima.

Prvi put kada sam se odvažila da uzmem mikrofon i otpjevam nešto pred većim auditorijumom, imala sam malo viška promila alkohola u krvi. Slavila sam sa svojim košarkašima završetak uspješne sezone. I tako je i počelo. Uslijedila je saradnja sa Miroslavom Janjaninom na inicijativu našeg predsjednika kluba. Miro je tada rekao “ako znaš pjevati radimo, a ako ne, idi kući heklaj, radi nešto što znaš”. Heklati još nisam naučila.

Pjevušila sam na nekim događajima, manifestacijama, kasnije i na Oskaru popularnosti. Meni je bilo zanimljivo, a sudeći po tome da me niko nije gađao pradajzom ili jajetom, dopadalo se i onima koji su slušali. Ili su samo bili kulturni.

Jednoga dana predsjednik Gradskog tamburaškog orkestra došao je u firmu u kojoj radim i tražio da se sastane sa mnom. Predložio je da nastupam sa orkestrom. Ja sam mislila da se šali. Smatrala sam to velikim zalogajem kojem nisam dorasla, ali sam ipak pristala. Sa njima sam nastupala u Banskom dvoru, na trgu našeg grada i po okolnim gradovima države. Bilo mi je ugodno i interesantno. Pjesme sa kojima ću se predstaviti uglavnom sam birala sama. Koncerti su bili često tematski što se meni posebno dopadalo. Jednoga dana dirigent mi je rekao da idemo u Makedoniju, u Kratovo, i da je za mene odabrao pjesmu „Zajdi, zajdi“. To mi je jedna od omiljenih pjesama, ali da je slušam, nisam se usuđivala ni u šali pjevati ju. Iako sam uporno govorila da ja to neću moći, on je insistirao i na kraju sam pristala.

Stara narodna izreka kaže „Kroz Bosnu ne pjevaj, kroz Srbiju ne igraj, kroz Makedoniju ni jedno ni drugo“. Eto, ja nisam igrala.

Došao je dan polaska. Sa muzičarima je najzabavnije putovati. Iako se putuje najduže. Oni se ne drže nikakve satnice, pravila, ne žure, zabavljaju se. Tako sam ja došla pola sata prije na odredište sa kojeg smo trebali krenuti, a od njih ni traga. Nakon sat vremena ukrcali smo se u autobus, ali smo svi morali čekati jednog člana koji se malo uspavao. Kada smo konačno trebali krenuti, njih nekoliko je moralo u WC, pa ih je desetak išlo na “još jednu da zapalim” i tako se provukao još jedan sat. Do Kratova smo putovali 20 sati, sa jednom ozbiljnom pauzom za ručak, ostalo su bile male pauze, njih dvadesetak, po dvadesetak minuta. Mislila sam da nikad nećemo stići. Za vrijeme putovanja oni stalno sviraju i pjevaju, niko ne spava. Nevjerovatna energija i izdržljivost, kako onih mlađih koji još nemaju ni 18 godina, tako i malo starijih koji imaju preko 40. Bila sam zadivljena. Naravno, nisu spavali ni kada smo stigli, svi su migoljili po gradu. Ja sam otišla na pivo i u roku od 15 minuta upoznala pola kafane u kojoj sam bila. Divni su ljudi ti Makedonci, prisni, topli, veseli. Samo su im komarci živčani, koža mi je bila prekrivena ubodima skoro odmah po dolasku. Vratila sam se u hotel vjerujući da poslije večere idemo konačno na spavanje. Ali vlasnik hotela je imao nekoliko muzičkih želja (samo pedesetak). Naravno da su sve odsvirali i naravno da im se i dalje nije spavalo. A ja sam bila na granici da sjedeći zaspim. Ujutro sam bila sva otečena od komaraca i podbula od nespavanja. Pitala sam se hoću li izdržati do koncerta. Iz Banjaluke sam povela druga da mi asistira, to su mi u orkestru dozvoljavali i plaćali troškove na čemu sam im bila mnogo zahvalna. U protivnom, ne bih mogla mrdnuti iz hotela. Grad se nalazi u krateru zamrlog vulkana, jako je nepristupačan za kretanje kolicima. Hotel je novijeg datum pa je imaorampu na ulazu i lift. Po izlazu iz lifta na željenom spratu do sobe su bila dva stepenika, arhitektura na nivou. Prije koncerta imali smo probu poslije koje smo bili u škripcu sa vremenom. Navukla sam haljinu na sebe, svezala kosu u rep, stavila crveni ruž i bila spremna. Jake boje daju utisak da si se dugo sređivao, pa su me obasipali komplimentima. A ja sam pucala od treme i češala se zbog ujeda komaraca kao da imam osip ili neki ozbiljan psihički poremećaj. Samo da to otpjevam pristojno, ponavljala sam sama sebi i dalje guleći kožu noktima koliko me je svrbila. Kada je došao red na moju izvedbu, uhanula sam, izašla na binu, sačekala znak od dirigenta i počela. Usresredila sam se samo na pjesmu, tako da je i svrab prestao. Aplauz je bio dug. Vratila sam se iza bine, srećna da je gotovo i nastavila da se češem. Nakon nekog vremena čujem kako mi dirigent govori „Biljana izađi na binu“. Proglasili su najboljeg solistu Festivala.

 „Biljana Nedić, solista Gradskog tamburaškog orkestra Banjaluka, dobitnik je nagrade za najboljeg solistu „Evropskog festivala tamburaških orkestara“ održanog u Makedoniji. Nagradu za najboljeg solistu festivala dodjeljuje stručni žiri festivala, a predsjednik žirija profesor Budimir Stojanović iz Beograda ovu nagradu uručio je Biljani Nedić, čija interpretacija makedonske pjesme „Zajdi zajdi“ nije ostavila ravnodušnim nikoga u prepunoj sali Kulturnog centra u Kratovu. „ pisalo je kasnije u medijima.

Ja sam kao nagradu dobila plaketu i akumulator. Da, dobro ste pročitali, akumulator. Šta da radim sa akumulatorom, stajao mi je upitnik iznad glave dok su mi ljudi iz publike prilazili i čestitali na izvedbi. Ja sam u toj gužvi „zaboravila“ na akumulator i čvrsto odlučila da ga se ni kasnije ne sjetim. Dok smo izlazili iz sale, neko je vikao moje ime, okrenula sam se i ugledala organizatora Festivala koji je nosio akumulator, kaže „zaboravila si ponijeti svoju nagradu“. Zahvalila sam  se i rekla kako ja to ne mogu da nosim. “Ne brinite, odnijeću Vam ja do hotela”, rekao je sa osmijehom punim ljubaznosti. Veče smo, nakon svečane večere, proveli na ulici pjevajući i družeći se sa ljudima koje smo upoznali na koncertu. Bili su tu i prolaznici, zastajkivali, a neki i ostali sa nama sve do jutra. Ekipa iz orkestra je bila neumorna i dalje. Dok je sunce izlazilo i najavljivalo novi dan, mi smo se vraćali u hotel po stvari. Naravno da sam opet “zaboravila” akumulator. Umorna, srećna i zadovoljna, zavalila sam se u sjedište i zatvorila oči.

Kod kuće, nakon dugočasovnog putovanja nazad, dočekao me je email. Proslijedio ga je naš predsjednik orkestra: “Baš me raduje što u vašoj štampi ste objavili našeg Festivala i dobitnicu nagrade Biljanu, akumulator je u recepciji ali ne znam kako bi mogao stići do Banja Luke. U razgovoru sa šefom hotela, ponudio je 2000 denara (32 eur) za akumulatorom. U prodaji košta negde od 45-48 eur. Ako joj odgovara poslat ćemo joj novac poštom u kovertu ili na računu.“, pisalo je. Nevjerovatni ljudi. Zahvalila sam se i zamolila ih da prodaju akumulator i popiju piće za dobijeni novac. Nisu htjeli ni da čuju za to, nego su mi ga poslali na kućnu adresu. Dok je koverta putovala, neko je otvorio i uzeo novac.

Iako u njoj nije bilo novčanica koverta nije bila prazna. Bila je puna ljubavi, a ljubav je pokretač srcu, kao što je akumulator motoru.

P.S. Od te 2015. godine pjevala sam „Zajdi, zajdi“ još nekoliko puta, ali nikada nisam poslušala kako zvuči u mojoj izvedbi